Tako mi fale njegove sitnice
ona rupica na obrazu dok se smije,
suza sto se zbog njega kotrlja niz lice,
dzep njegove jakne da mi ruku grije.
 
Tako mi fali njegov dodir
i prsti sto niz moja ledja klize.
Jedino poljubac njegov meni moze donijeti mir
kada me onako,usput,za vrat ugrize.
 
Njegov bezobrazluk tako mi nedostaje
kada se ne javlja danima,nocima...
Sta meni drugo jos preostaje
da ga cekam i opijam se zelenom bojom u njegovim ocima.
 
Tako mi fali njegova toplina,
njegov poljubac kad mi dodirne vrat.
Lazne rijeci sto gode:"Hajde rodi mi sina."
I zelja da u tom momentu stane vrijeme,sat...
 
Tako mi fali njegova hladnoca
kada me odgurne od sebe nocu.
Ali ja i tad,poput zabranjenog voca
ne zelim druge,vec jos vise njega hocu.
 
Tako mi fale sitnice njegove
i ono iscekivanje hoce li doci ili ne,
onaj slatki strah,da izbrisemo sve tragove
da si noc proveo sa mnom a ne pored nje.